LOBI ZA =

Pročitala sam skoro na nekom blogu nešto u smislu: „nisam izbeglica, nisam žena, nisam Rom...“, a čovek bi da živi kao sav normalan svet, da ima posao, stan, da ide na more, da izađe na piće... da ima mogućnosti koje dobijamo kad rešimo osnovne probleme egzistencije. Jasno mi je, iako ja „pripadam“ ranjivim grupama po dva aršina: žena sam i uz to samohrana majka, što mi, ako je za utehu tom muškarcu, ne donosi ništa. Nemam pravo na dečji dodatak, ni na besplatnu zdravstvenu knjižicu za dete i sebe, jer živim kod oca čija penzija premašuje cifru od devet hiljada dinara po članu domaćinstva. Nemam prvenstvo pri zapošljavanju, a svaka majka, čak i sa mužem pored sebe, zna kako je teško da radiš i imaš dete koje, posebno manja deca, više ne ide u vrtić nego što ide, i ne može da ostaje samo kod kuće. Time se ne bave ni socijalni rad, ni službe zapošljavanja. Socijalne radnice, što je strašno, jer su uglavnom žene zapošljene u centrima za socijalni rad, kao svoj zadatak vide da komentarišu da je samohrana majka ostavila neoprane sudove, kada dođu da provere uslove u kojima dete živi. Ne, ovo se nije desilo meni, ali me je pogodilo strašno. Na jednom od poslova koje sam sama našla, kao što sam sve poslove sama nalazila u proteklih petnaest godina, dobila sam momentalni otkaz kada sam se posle petnaest dana pojavila sa doznakama od lekara, jer je moja, tada dvoipogodišnja devojčica, imala upalu pluća. U službi zapošljavanja su mi rekli da mogu da tužim poslodavca, ali samoinicijativno, da oni ne mogu ništa.

Jedan visoki vladin službenik je skoro rekao da ćemo svi ili biti privatnici ili raditi kod privatnika, a drugi visoki vladin službenik da će otpušteni iz javnih službi dobiti 200 evra po godini radnog staža, iako je jasno da je u ovom slučaju višak radnika nastao zbog dobijanja posla političkim putem i preko drugih veza, a ne zato što je bilo potrebe za tim radnim mestom. Imena visokih vladinih službenika ne navodim zato što je u ovom slučaju bitna suština izrečenog, tih dvostrukih aršina u kojima živimo poslednjih dvadesetak godina. Ogroman broj ljudi, državljana ove zemlje, živi u tranziciji i kapitalizmu već dvadeset godina, bez posla, ili s poslom „na crno“, bez zdravstvenog osiguranja, penzije, godišnjeg odmora, slobodnih dana, osmočasovnog radnog vremena, bez ikakvih otpremnima, a neko ko je godinama primao platu od te iste države da ne radi ništa, sada će primiti još i otpremninu. I kao što sam rekla na jednom okruglom stolu, gde su govorili o problemu zapošljavanja sve dugogodišnje zapošljeni u javnim institucijama, sa konstatacijom da je situacija u Braničevskom okrugu jako teška, te se tek na kraju setili osoba s invaliditetom: svaka osoba kojoj nije omogućeno da zarađuje za sebe i svoje dete se oseća hendikepirano. Kako je hendikepiranima, ne mogu ni da zamislim...

Ovo je lobi za jednakost u različitostima, za jednakost u mogućnostima da svi kvalitetno živimo i stvaramo: samohrani očevi kao i samohrane majke, a svi ovi kao i svi drugi roditelji; Romi kao i Srbi; izbeglice kao i starosedeoci, i obrnuto; oni od četrdeset kao i oni od trideset ili pedeset.

                        Vesna Mišić

 

U zapošljavanju

 

Marija Milošević, magistar ekonomije, je stručni saradnik Republičke agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u regionalnoj razvojnoj kancelariji za Braničevsko-Podunavski okrug u Požarevcu. Ona nam je rekla da ova kancelarija radi podsticajne kredite za razvoj malih i srednjih preduzeća, programe konkurentnosti i programe unapređenja poslovanja, te da je u ovoj godini odobreno više od 150 kredita, a zapošljeno oko 400 ljudi. Takođe su rađene besplatne trodnevne obuke za izradu biznis planova.  

“Podsticajni krediti koje radimo su krediti Fonda za razvoj Republike Srbije, inače najpovoljniji krediti na teritoriji Srbije za novoosnovana preduzeća. Za preduzetnike se daje do 15 hiljada evra, a za preduzeća do 30 hiljada evra, s jednim postom godišnje kamate i za jedne i za druge, grejs periodom od godinu dana, a rokovi otplate su od 3 do 5 godina. Ne morate da imate ni kuću, ni njivu, ni jemce, ni žirante, dovoljno je da se bavite proizvodnjom, da nađete mašine za proizvodnju i one postaju sredstvo obezbeđenja. Dešava se da su mašine u manjoj vrednosti od vrednosti kredita i onda mogu da se kombinuju sredstva obezbeđenja. Kad ste mladi, ako nemate hipoteku, a nećete da se bavite proizvodnjom, za vas mogu da garantuju i prijatelji, roditelji. Promenjena je politika Fonda za razvoj iz 2002. godine kada je hipoteku mogao da stavlja isključivo vlasnik hipoteke, sada može da garantuje bilo ko, ako se potpiše izjava. Isključivo finansiramo proizvodnju, uslužne delatnosti i zanatstvo, a jedini vid usluga koji ne finansiramo su taksi usluge. Bukvalno svako ko ne zna šta će da radi uzme pare, kupi taksi vozilo i zaposli samog sebe. U prošlom periodu je za teritoriju Braničevsko-Podunavskog regiona dato više od 150 kredita, a zapošljeno oko 400 ljudi. Da smo davali 150 kredita za taksi usluge, mi bismo imali 150 vozila i samo 150 radnika”, rekla je Marija Milošević. 

Grad Požarevac se predstavio na Međunarodnom sajmu preduzetništva, Biznis bazi 2008, održanom od 27. do 29. novembra na Beogradskom sajmu. S obzirom da “Misija sajamske manifesticije je podsticaj osnivanja i razvoja malih i srednjih preduzeća svih privrednih delatnosti, povećanje konkurentnosti MSP, primena IT u sektoru MSP, podsticaj razvoja omladinskog i ženskog preduzetništva, kao i razvoj opšte preduzetničke kulture u Srbiji”, zamolili smo gospođicu Milošević da prokomentariše nastup Grada Požarevca, perspektive našeg regiona za privredni razvoj i industrije i malih i srednjih preduzeća, i mogućnosti za razvoj preduzetništva tzv. ranjivih grupa, u koje spadaju žene i mladi.  

“Grad je dobio status grada sa dve prigradske opštine. On ne može da funkcioniše bez biznis inkubatora, bez biznis klastera, ne mogu industrija i proizvodnja da budu smeštene u centru grada..  Konačno je urađen projekat Industrijske zone Požarevca i taj projekat je grad Požarevac (mislim na opštine Kostolac i Požarevac) predstavio na sajmu. Na zajedničkom štandu su predstavljeni i Turistička organizacija Požarevca, Arheološki lokalitet “Viminacijum”, Program podrške opštinama severoistočne Srbije i Udruženje preduzetnika Sloga sa četiri preduzetnika koji se bave proizvodnjom. To su: Noks kompjuters, zatim, preduzeće na koje sam ja jako ponosna, jedino preduzeće na Balkanu koje se bavi proizvodnjom ET tehnologija, Dilodžik Požarevac, Dan edil i Auto centar Markop d.o.o. Preduzetnike nije birala ni kancelarija ni Gradska uprava Grada Požarevca, već Udruženje preduzetnika “Sloga”. To su sve dobre firme koje zapošljavaju dosta ljudi sa tendencijom da zaposle još. Prioritet i ministarstava (Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Ministarstvo omladine i sporta) i naše kancelarije je da se zaposli što više ljudi.  

Koje su nam perspektive? Ljudi koji počinju da se bave privatnim poslom treba da jednostavno s interneta skinu neki zakon o zaštiti životne sredine ili bilo koji zakon Evropske unije koji ima veze sa poslovanjem, jer je to ono što Srbiji tek predstoji, mi tek treba da te standarde ubacimo u naše poslovanje. Najbanalnija stvar, Srbija neće moći da proizvodi dvogramske plastične kese, moraće da proizvodi ili papirne kese ili petogramske kese, iz prostog razloga što dvogramska kesa ne može na reciklažu. U Srbiji trenutno postoji samo jedan proizvođač petogramskih kesa i to na teritoriji opštine Smederevska Palanka. Ali morate da znate engleski jezik, jer su zakoni na engleskom jeziku. Morate da znate da radite na računaru, da koristite internet, jer neće niko da dođe i da vam donese knjigu. Shvatili smo da naši preduzetnici uskoro neće moći da se bave izvozom, jer Evropa zahteva neke sisteme kvaliteta, oni sve to nama pružaju, ali će to zahtevati i od nas. Mi smo davali ove godine bespovratno do 50%  sredstava isključivo za mala i srednja preduzeća za uvođenje sistema kvaliteta, da li je to HACCP, standard sistema u kontroli hrane, ili ISO 9001 za proizvodnju ili 9000. Ministar Dinkić je u vreme trajanja biznis baze potpisao memorandum o saradnji sa potpredsednikom Evropske komisije. To je program konkurentnosti za mala i srednja preduzeća gde Evropa daje tri milijarde evra za teritoriju čitave Evropske unije, ali Srbija je ušla u taj program kao da je članica Evropske unije, sad samo treba da budemo pametni da napravimo projekte i da povučemo što više sredstava”.  

O preduzetništvu u sklopu tzv. ranjivih grupa, Marija Milošević kaže: “Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Ministarstvo omladine i sporta je objavilo konkurs za omladinsko preduzetništvo. Konkurs traje do 5. decembra. Deca će se od svoje petnaeste godine edukovati preduzetnički, da kada završe školu imaju zanat u rukama, svoju ideju, i da mogu da konkurišu kod jednog od ova dva ministarstva, da dobiju novac i da od osamnaeste godine započnu svoj biznis, da u startu imaju sve informacije potrebne jednom preduzetniku, da ne budu nepismeni u 21. veku.  

Što se žena tiče, mi smo radili neke analize i u Srbiji je 9% registrovanih preduzetničkih radnji i preduzeća u vlasništvu žena, međutim, realno, u praksi, u Braničevskom okrugu posebno, žene su vlasnici samo na papiru, jer su muževi ili zapošljeni u javnom sektoru, ili u inostranstvu, uvek postoji neko ili. Samo 2 do 3% žena su stvarno preduzetnici. Počeli smo da forsiramo “žensku politiku”, da edukujemo žene kako da se ponašaju sa muškarcima, kako da izbegnu konflikte sa muškarcima, kako da dobiju ono što hoće, a da oni ne osete da su one sposobnije, mada, isto važi i za žene. Žene kad imaju moć, one su najgore. Pokušavamo da u ministarstvu prevaziđemo taj problem, da budemo svi isti kad je posao u pitanju, kad je edukacija dece u pitanju, kad su prava na normalan život u pitanju, to su najosnovnija prava. Danas (2.12.2008) putujem za Sokobanju, na trening trenera, što finansira Ministarstvo finansija i regionalnog razvoja, Ministarstvo omladine i sporta i LEDIP, danska organizacija koja se nalazi na teritoriji grada Niša. Treninzi će trajati šest meseci, po jednu nedelju mesečno, a jedan deo treninga će biti vezan za žensko preduzetništvo. Vrlo mali broj žena zna da koristi računare, zna engleski, a to je stvarno problem”.  

Među 150 ideja za koje su odobreni podsticajni krediti Fonda za razvoj Republike Srbije, Marija Milošević je kao svežu i jedinstvenu, izdvojila proizvodnju dekorativnih kutija Selme Ivanović iz Kostolca. Selma ima 30 godina, neudata je i bez dece, a živi, kako nam je sama rekla, sa roditeljima, sestrom, tri mačeta i tri kučeta. Završila je požarevačku gimnaziju, započela Geografski fakultet i radila kod raznoraznih privatnika od kad je prestala da studira. A onda je krenula u avanturu privatnog preduzetništva... 

 „Moj odnos prema privatnicima je u globalu loš, ali bez generalizacije, radi se o samom odnosu radnik – privatnik, prijavljivanju, radu na crno, plati, slobodnim danima, odmoru... Što se tiče mog poslednjeg posla, ja jednostavno nisam odgovarala tom poslu karakterno, nisam bila podobna za taj posao, iako mislim da sam ga radila veoma kreativno i dobro. Ubrzo nakon toga sam došla na ideju da pokrenem svoj biznis, a s obzirom da nemam nikakvu nekretninu, niti neke pare u slamarici, niti bilo šta drugo, otišla sam u Biro za zapošljavanje i tamo sam dobila prve informacije o pokretanju biznisa za mlade do trideset godina. Potom se to preselilo u kancelariju za mala i srednja preduzeća. Tamo radi jedna jako ljubazna devojka, što me jako iznenadilo. Ona mi je dala informacije o svemu.  

Prednost su imali ljudi do 35 godina, uslov je bio da si na birou, i garancija kredita. Postojale su četiri mogućnosti: mogućnost koja je bila jedina moguća za nas je kuća koja je stavljena pod hipoteku, čiji je vlasnik moja mama. Počeli smo da sakupljamo papire. Krenuli smo od same legalizacije kuće. Dokumentacija se sastojala od dokumentacije za kuću, biznis plana koji je morao da radi neko stručan, i ostale dokumentacije. Uslov je bio da ja registrujem firmu bez obzira da li ću da dobijem kredit ili ne. Ja sam početak rada firme prijavila na 12. maj, a rok je biio do 15. maja ove godine. To je meni takođe bilo nelogično, jer sam u biznis planu navela da mi kredit treba i za građevinske radove. Od 12. maja sam firmu stavila u fazu mirovanja. 13. maja sam predala dokumentaciju da bi mi rekli da će se rezultati znati za nekih mesec dana, ali smo informacije dobili tek krajem jula, čini mi se, da mi je odobren kredit. Ubrzo sam dobila iz fonda papir na kome je pisalo da se tek 11. septembra javim u Beograd zajedno sa vlasnikom hipoteke, da potpišemo ugovor. Meni je grejs period počeo da traje od 30. septembra, a ja do tada novac nisam dobila, niti je radnja počela da radi. Kasnije su pare legle na račun, radi se o milion i dvesta hiljada dinara, to je maksimalna cifra za koju sam ja mogla da konkurišem, ona je u vrednosti od nekih 15 hiljada evra, a kuću su procenili na 33 hiljade evra. Kamata je zaista mala, 1% na godišnjem nivou kredita.  

Sada smo u priči o dobijanju raznoraznih dozvola za gradnju, za upotrebu, saglasnosti svih javnih preduzeća, nadamo se da ćemo to završiti uskoro. Ja sam vlasnik firme, a firma je registrovana kao proizvodno – trgovinska. To će biti cvećara – galerija sa pakovanjem i uslugama svih dekoracija i biće zaokružena ambalažom koju ćemo sami praviti. Kasnije ćemo pokušati da to raširimo i dalje. Mislim da je taj uslov (proizvodna delatnost) o.k. zato što smatram da bi trebalo da ima što više naše domaće proizvodnje. Smatram da je moja ideja jako lepa, kreativna i da ljudima ovde to treba pružiti. Ja se ne slažem sa tezom da su ukusi različiti, ja zastupam tezu svog omiljenog kantautora Đorđa Balaševića da postoji ukus i neukus, šta je mera i šta je prava stvar, neka osnovna estetika koja mora da se zadovolji. Firma se zove „Koeštarije“. Kreativan tim je moja porodica, moja mama koja veoma ima smisla za to, i moja sestra, koja je prošla raznorazne kurseve kao vaspitačica. Ja planiram da se usavršavam, da završim neke kurseve u Garden centru“.  

Iskustvo sa službama u kojima se pribavlja potrebna dokumentacija je... 

„Opštinskim službama nisam zadovoljna, mislim da bi trebalo da budu mnogo efikasniji i, na prvom mestu, mnogo ljubazniji. Morala sam da se vraćam iz Požarevca jer su mi dali pogrešan račun da uplatim novac. Nacionalna služba za zapošljavanje? Uvek je gužva, redovi, besni ljudi, i nekako uvek dođem kad je pauza. Ima i prijatnih ljudi koji su spremni da ti daju sve informacije koje ti trebaju“.  

A da mama nije mogla, ili htela, da da hipoteku na kuću... 

„Izbori bi bili, kad se sve svede, veoma mali, ako nemaš neku dobru, jaku vezu da se zaposliš na nekom solidnom mestu sa dobrom platom, bez obzira na obrazovanje; sad se ne radi o srednjoj školi ili fakultetu, ljudi sa srednjom školom sada mogu da se zaposle na nekom mestu gde imaju 80- 90 hiljada bez problema, a mogu da se zaposle samo zato što im neko radi negde. Izbor je, sve u svemu, nikakav, ili rad kod privatnika, ili odlazak u inostranstvo da se zarade te neke pare koje ja mogu samo da sanjam, pa da onda otvorim nešto ovde, s obzirom da nemam porodicu, dete prema kome bih imala odgovornost, da ga ostavljam kod babe i dede da ga čuvaju na dve godine, a ja da odem u inostranstvo, pa kad se vratim da ono i ne zna da sam mu ja majka. Suština priče šta mladi imaju danas u ovoj zemlji, mladi nemaju ništa. Nemaju čak ni motiv, jer je oko nas takva situacija da svi vide da, ukoliko nemaš vezu, čak i u toj katastarskoj službi, ti nisi ništa“.

Račun za uplate donacija - sponzorstva:

205 - 1001526337678 - 41

e-mail:  ekolobi.info@gmail.com

www.ekolobi.info

Promene na sajtu - ponedeljak, 15. decembar 2008

DECU

TODIĆA CRKVU

KARTON NASELJE

KNJIGU